Despot Stefan i kule tajnog znanja

Despot Stefan i kule tajnog znanja

Srbija, krajem 14-og veka, a možda i sad.

Nakon višedecenijskih sukoba, neprekidnih borbi, dobijenih ratova i izgubljene slobode, ali i izgubljenih ratova i lažno stečenih prava, Srbija se ponovo našla usred igre velikih svetskih moćnika za prevlast njihovih država nad teritorijom koja je od Boga blagodetima podarena.

Oblast, koja se može nazvati Rajem na Zemlji.

Ljudi: lepi, visoki, oštroumni, vični, nasmejani, druželjubivi, verni svome rodu i Svevišnjem… Ali i ratoborni, gordi, sumnjičavi, nepoverljivi, jer su ih svi oni koji su im obećali miran put u nebeski raj, odveli prečicom u podzemni pakao.

Priroda: reke, šume i livade pune životinja krotkih i neukrotivih, rude srebra i zlata, plodna zemlja i gde god sa nje da ubereš, možeš zdravo da jedeš. Pa opet, izrod i tu svetinju ogadio. Zarazio je razbojništvom.

Nažalost, izginuli su ili su postali manjina oni što su narod, poštenjem i čašću, čuvali od hordi zla. Nova vlastela je nastala od izdajnika, lopuža i ubica. U njima mudrosti ni za gutljaj. Svetlost nestala. Ljudi tumaraju u tami. Nigde nema bistrog izvora da se sa njega napije narod željan znanja. Vođe naučile jedino kako sebe da udovolje, dok su stanovništvu ostavili da sami odaberu način sa kojim će što bolje i više, za svoje napaćene živote, od njih da izmole.

I odjednom, dolazi spas u liku dvanaestogodišnjeg dečaka. Oca su mu ubili. Kneginju-majku pretvorili u potčinjenu osobu, a sestru udali za sultana. Ipak, on u svem tom prokletstvu, čežnji, tuzi i bolu, pronalazi način da ukroti osionu vlastelu i zavede red u opustošenoj državi. Umetnost i nauka mu postaju smernice i vodilje za upravljanje državom. U njima je pronašao oslonac da bi se na pravi način podigao iz gubitničkog osećanja koje razara dušu, do vladara koji vlada dušom. Znao je da će ga duhovnost spasiti od bolesti duha i uzdignuti njegovo biće iz tame propasti do svetlosti zvezda. Posvetio se pisanoj reči i stvaralaštvu.

Gde je sličnost izmedju nekada i sada? U svemu, jedino nema mudrog dvanaestogodišnjaka – despota Stefana Lazarevića. Plemića, književnika i glavnog viteza viteškog reda Zmaja.

O njegovom životu i o istorijskoj ulozi ne želim da pišem. O tome je manje-više sve rečeno. Namera mi je da pišem o njegovim delima, ali ne o onim vidljivim i svima nama lako razumljivim, već o stvaralaštvu koje je malom broju ljudi razumljivo i namerno sakriveno. Jedino neuki i lakomisleni ljudi mogu zaključiti kako je despot Stefan bio vođa viteškog reda Zmaja zato što je bio bogat, snažan, dobar vojskovođa ili pak zbog toga što je bio ludo hrabar. Ne, on je bio predvodnik dvadesetčetvorice veličanstvenih vitezova jer je bio najbolji poznavalac tajnog ezoterijskog znanja.

Kako, šta je on to sveto znao?

Njegovo najpoznatije književno delo ,,Slovo ljubve’’, pisano je u stilskoj figuri akrostiha. Današnji istoričari ne znaju kome je posvećeno. Kako da znanju kada ne razumeju i ne mogu se poistovetiti sa činjenicom kakav svet mogu da stvore srce i um duhovnog učitelja. Matrica, napravljena od reči i stihova, izgovorenih i napisanih u posebnim formama matematičkih kombinacija, postaje mreža ispletena nevidljivim nitima nad glavama svih nas. Od davnina je poznato da je vreme uvek sadašnje, tako da se čvrsti čvorovi mreže ne mogu tek tako rasplesti ili ukloniti. Učinili su naši neprijatelji sve da unište, spale i sakriju sva njegova dela. Ipak, duhovna vertikala spoja neba i zemlje opstaje vekovima i svi oni domaći izdajnici, koji su pokušali da se odreknu neba zarad zemaljskog bogatstva i slave, nestali su i nestaće u smradu svog pepela. Otišli su ili će otići tamo odakle vrelina vatre povratak onemogućava.

Onaj koji zna da gradi rečima, zna da sazida i zdanja koja će vekovima da održe kroz milenijume prikupljene spoznaje jednog naroda. Naravno da je Svetac bio jedan od njih i na svojim građevinama  utisnuo je stare oznake za vreme o kojima je i sam Sveti Sava od starijih učio. Simbol vremena u našem rodu su uvek bile ukrštene linije neba i zemlje. Za njih se zna od velikog potopa do danas. Zato, jednom i za svagda treba prestati sa pričom da Vinčansko pismo nije bilo pismo jer je to potpuno tačno. Ono je bilo mnogo više i značajnije po čoveka nego ova današnja azbuka i njena slova. To su bili simboli koji su povezivali kosmička prostranstva, zvezde i planete sa planetom Zemljom i čovekom. Objašnjavali su naš nastanak, kako zdravo živeti, šta u životu činiti i kako da se sa sveta ode, a da se ne nestane.

Znajući sve ovo, koga još može da začudi zašto je crvenokosi vladar gradio novu prestonicu Srbije i manastir Manasiju okružene sa po jedanaest kula, od kojih je uvek jedna bila bez bedema, takozvana donžon kula. Kula – tamnica u kojoj se čuvaju zarobljenici. U manastiru se jedino u nju ne može ući sa bedema, a ni u beogradskoj za tako nešto nije bilo potrebe, jer je ona bila i ostala na ušću dve velike reke. Nama je ona danas poznata kao Nebojšina kula.

Ako se pitate zašto baš jedanaest kula. Odgovor je jednostavan. Taj broj označava svest, a nju ništa ne sme da ograničava. Zato je ta jedna uvek bila bez bilo kakvog okruženja. Slobodna da direktno komunicira sa nebom i duhovnom vertikalom. Svetlost da traži od neba, a tamu da šalje pod zemlju. Naravno, sazidao je premudri despot i manastire po Kosmaju. Većinu od njih je obnavljao, a pojedine, od kamena temeljca do krova sam zidao. Nemojte da pomislite kako im je slučajno i tek tako birao mesta gde će ih sagraditi. Ne! On i njegovi građevinski inženjeri su odlično poznavali matematiku, astrologiju i prirodne nauke, tako da su svi manastiri sagrađeni u zlatnom preseku da kao celina čine krst u krstu. Bilo je devet manastira na Kosmaju, danas su u upotrebi samo dva, Tresije i Pavlovac, dok je manastir Kastaljan i dalje u ruševinama. I baš tu, na tim ruševinama, moja malenkost je prisustvovala naučnim merenjima koja su pokazala da je na mestu gde je bio oltar, najjače elektro-magnetno zračenje. Verovali ili ne, tu je izvor električne struje, koji dolazi iz dubine zemlje, dovoljan da osvetli sva kosmajska sela. Neprekidan je i konstantan je taj nehercijalni talas u svom uspinjanju iz utrobe zemlje do nečeg tamo iza svih zvezda.

Gde su ostalih šest? Prekrile ih šuma i trava Kosmaja, kao i nebriga naraštaja.

Jedno od značajnih utvrđenja njegove države je bio i Žrnov na Avali. Despot Stefan ga je obnovio i sa njega budno motrio na svoju novu prestonicu. Zdravim zrnom i duhovnom manom, hranio je svoj rod. Takođe, kula na njemu je bila bez bedema. Po predanju, utvrđenje je tu bilo i pre Rimljana. Ko ga je sazidao, ne znam, ali znam da su tek polovinom petnaestog veka Turci oko njega napravili bedeme. Kralj Aleksandar Karađorđević, 1934-te godine, topovima i eksplozivom sravnio ga je sa zemljom, a njegovo kamenje je razneo i ugradio u razne druge građevine. Svima je poznato šta se nedugo zatim dogodilo sa kraljem i njegovom kraljevinom.

Zašto sam napisao ovu priču?

Želim da upozorim i sebe i druge da se neba ne smemo odreći. Nije nam dato da razaramo izgrađeno, već da čuvamo i da gradimo ono što više sile žele od nas. Tajno znanje je u rečima punih ljubavi. Slavite ljubav i nebeska svest će slaviti vas. Kule se grade u nama, a svest se uzdiže kroz nas.

Izvor svih bolesti je u duhu, a lek za njih je u srcu.

I nekada i sad.

Manasija – rođen u srcu ljubavi

 

SLOVO LJUBVE

 

Stefan despot,

najslađemu i najljubaznijemu,

i od srca moga nerazdvojnome,

i mnogo, dvostruko željenome,

i u premudrosti obilnome,

carstva mojega iskrenome,

(ime rekavši),

u Gospodu ljubazan celiv,

ujedno i milosti naše,

neoskudno darovanje.

 

Leto i proleće Gospod sazda,

kao što i psalmopevac reče,

i u njima krasote mnoge:

pticama brzo, veselja brzo preletanje,

i gorama vrhove,

i lugovima prostranstva,

i poljima širine;

i vazduha tananog

divnim nekim talasima brujanje:

i zemaljske daronose

od mirisnih cvetova, i travnosne;

ali i same čovekove prirode

obnavljanje i veselost

dostojno ko da iskaže?

 

Ovo sve, ipak,

i druga čudna dela Božja,

koja ni oštrovidni um

sagledati ne može,

ljubav prevazilazi.

I nije čudo,

jer Bog je ljubav,

kao što reče Jovan sin gromov.

 

Varanje nikakvo u ljubavi mesta nema.

Jer Kain, ljubavi tuđ, Avelju reče:

“Iziđimo u polje”.

 

Oštro nekako i bistrotečno

ljubavi je delo,

vrlinu svaku prevazilazi.

 

Ljubav David lepo ukrašava,

rekavši: “Kao miro na glavu,

što silazi na bradu Aronovu,

i kao rosa aermonska,

što na gore silazi Sionske”.

 

Uzljubite ljubav,

mladići i devojke,

za ljubav prikladni;

ali pravo i nezazorno,

da mladićstvo i devstvo ne povredite,

kojim se priroda naša

Božanskoj prisajedinjuje,

da Božanstvo ne uznegoduje.

Jer apostol reče:

“Duha Svetoga Božjega ne rastužujte,

Kojim se zapečatiste

javno u krštenju”.

 

Bejasmo zajedno i jedan drugom blizu,

bilo telom ili duhom,

no da li gore, da li reke

razdvojiše nas,

David da reče: “Gore Gelvujske,

da ne siđe na vas ni dažd, ni rosa,

jer ne sačuvaste Saula,

ni Jonatana”!

O bezloblja Davidova,

čujte, carevi, čujte!

Saula li oplakuješ, nađeni?

Jer nađoh, reče Bog,

čoveka po srcu mome.

 

Vetrovi da se s rekama sukobe,

i da isuše,

kao za Mojsija more,

kao za Isusa sudije,

ćivota radi Jordan.

 

Eda bi se opet sastavili,

i videli se opet,

ljubavlju se opet sjedinili

u samom Hristu Bogu našem,

Kome slava sa Ocem

i sa Svetim Duhom

u beskrajne vekove,

AMIN.

 

Milan Nikolić Izano

izano.rs