SAPFO – HAD I RAJ

Milan Nikolic Izano

SAPFO – HAD I RAJ

„On meni izgleda poput Bogova –

kakav god čovek sedi preko puta tebe

i blizu tebe, čuje te

kako pričaš slatko

i smeješ se šarmatno,

zbog čega moje srce hoće da izleti iz grudi.

Za trenutak te pogledam, i više ne mogu

da progovorim ni reč

ali u mojoj tišini

jezik je slomljen,

neka fina vatra odjednom

gori pod mojom kožom.

Ništa ne vidim,

u ušima mi bruji

prikriva me hladan znoj,

celo telo mi se trese,

vlažnija sam od trave.

izgleda da mi ponestaje smrti…

Ali sve se mora proć… “

Sapfo – negde i nekad, oko 600 godina p.n.e.

 

Pesnikinja koja je i samom Platonu bila muza, još pre dvadeset i šest vekova znala je da sve mora proći, ili možda nešto zaista ostaje iza nas i kada mi fizički nestanemo da naš lik poveže sa generacijama ljudi koje će tek doći. Da li su to naše reči za koje nam veliki filozofi i duhovni učitelji tvrde da večno ostaju zapisane u vremenu i prostoru, ili je to vibracija koja nam je zatreperila u dahu dok smo ih izgovarali? Kakva je to sila u osećanjima koja se stope sa rečima i odakle im se ona uliva da u sebi nose moć besmrtnosti i vremenske beskonačnosti?

Odvajkada su postojale osobe koje su se poistovećivale sa slavnim ili poznatim ličnostima iz bliske ili dalje prošlosti. Razumljivo mi je to egoistično veličanje, ali samo za decu. Odraslima je nedolično da veruju da je stvaralaštvo slavnih osoba podjednako i njihovo delo. Zato mi je još više nerazumno zašto danas postoje grupe i udruženja koja prisvajaju antičku pesnikinju i njene reči, kao da ih je pisala samo za njih. Da li su uvereni da će uz pomoć njenog opusa opravdati svoja nedela?

Poznato je da je ona bila prva pesnikinja starog doba koja je stihove zapisivala u prvom licu, za razliku od dotadašnjih poeta koji su pisali poeziju iz perpsektive bogova. Njene reči ,,Ja volim” postale su snažnije od svih reči pređašnjih liričara, ali i od reči savremenih nesrećnika koji su umislili da je božanski zboriti: ,,Ja sam Bog i mi nećemo nikoga da poštujemo i molimo, osim ako oni nisu jači od nas”.

Ne, dragi moji, nisam ovu rečenicu pogrešno napisao. Oprostite mi, ali ja samo prenosim ono što čujem od današnjih umišljenih moćnika, a ne razumem je kao što je ni vi ne razumete. Mada, malo je danas onih kojima je važno šta moćnik želi reći. Većini je važno je da je on tu gde jeste i da iz njega neprestano teku reči. Ipak, nešto mi u njegovim rečima ne vibrira kako bi trebalo. Ne pravi mi zbrku u umu njihova gramatička nepravilnost i nerazgovetnost, već način izgovora koji mi u mozgu remeti božanske kodove morala.

Ja, mi i oni. Kada čujem ove reči u jednoj rečenici, zgrozim se. Bože, oprosti mi i molim te pomozi.

Nego, da se vratim na junakinju ove priče. Sapfo je bila sa Lezbosa iz bogate i politički veoma uticajne porodice. Putovala je i živela je po raznim mestima tadašnjeg, civilizovanog sveta. Nekada je to činila svojom voljom, a nekada zbog političkog progona. Gde god da se pojavila, njena dela su stizala mnogo ranije od nje. U Sirakuzi, počastvovani njenim dolaskom, građani su joj podigli statuu i dočekali su je ovacijama.

Napisala je oko šest hiljada stihova, ali do danas je očuvano samo njih šest stotina pedest. Osim jedne celovite pesme posvećene boginji Afroditi, svi ostali stihovi su nepovezani fragmenti, prepisani sa prašnjavih i izbledelih papirusa prikupljenih po Egiptu, Grčkoj i Italiji. Na pojedinim od njih su bile zapisane ljubavne reči upućene ženama i na osnovu njih su lingvisti i istoričari devetnestog veka zaključili da je bila homoseksualka. Šta li su znali o njoj svi ovi pre njih?

S obzirom da je osnovala ,,Tijasos” društvo žena vezanih svetim zavetima, to je mnogima učvrstilo ubeđenje da je svoje pesme pisala i posvećivala svojim učenicama, a odbacilo uverenje da je te stihove pisala mladoženjama koji su ih pred venčanje čitali svojim nevestama i budućim suprugama.

Ne znam šta se zaista dešavalo u njenom životu, ali je činjenica da je bila udata i da je imala kćerku. Dakle, bila je majka i znala je da voli. Neki izvori tvrde da je umrla u dubokoj starosti, dok drugi, upućeniji, prenose mitološku priču da se zbog neuzvraćene ljubavi prema mornaru Faonu bacila sa visoke litice na ostrvu Lefkada. Bio sam na toj litici. Sada je na njoj visoki svetionik. Posmatrao sam je sa divljenjem i sa kopna i sa mora. Veličanstvena je. Belilo i sjaj njenih stena nateralo je moreplovce da prelepo ostrvo u Jonskom moru imenuju po njihovoj boji.

Magija nedokučivosti života može se videti i osetiti na tom prelepom mestu. Veliki broj ljudi je sa litice skočio zbog neuzvraćene ljubavi, a još veći broj njih je bačen u ambis zbog svojih dela, stavova ili uverenja. Bilo je među njima nevinih, ali i onih okorelih kriminalaca i krvoločnih ubica. Dešavalo se da poneko od njih preživi pad sa velike visine na oštre hridi. Oni bi bili pomilovani jer njih ni sam Had nije hteo, a na osnovu legendi, jedan od ulaza je upravo tu negde gde stene litice svakodnevno zapljuskuje slana pena mora.

Boginja strasti, kako su nazivali Sapfo, preteča je mnogim pojedincima u ova dva i po milenijuma protekle istorije koji su dovedeni u iskušenje da li da svoju strast pretvore u požudu, ili ne. Ali ne samo oni, već su se i mnogi narodi zbog pogrešno odabranog puta njihovih ,,velikih vodja” i njihovih pohotnih strastvenih želja, našli na samoj ivici visoke litice što vodi u propast i nestanak. Mnogo njih je skočilo, ili će tek sa nje da skoči. Istorija je neumoljiva. Ne ostavlja ona bilo čije ime i tek tako, bez reda i zakona na papirusu sećanja i između korica knjge dubokog pamćenja.

Samokontrola strasti je osobina koja ljude razdvaja između dobrog delanja i zla. Neobuzdavanje, sebičnost i nekontrolisanost može nas odvesti ka požudi i pred nama se pojavljuje ulaz u Had. Pad u njega tada je neminovan. Nasuprot njemu, ako nas strast povuče ka miru koji donosi lepotu života, a ljubav utka u naš dah, vrata Raja biće nam nadohvat ruku.

U čast pesnikinje, nekada su se kovali novčići sa njenim likom. Dok danas, vladari štampanih i etarskih reči, kuju sami sebe u nebesa i skupljaju srebrnjake, prodavajući sve što se može prodati. Usput, onako odreda, izdaju sve sveto i svetlo zarad svog ostrašćenog ega. Zaboravili su tajnu neba, kao i to da kada se izgubi čast, dostojanstvo i moral, desetine narednih života će proživeti u smradu i truležu donjeg sveta da bi okajali počinjene grehe u jednom pogrešno proživljenom životu.

Naš narod stoji na ivici provalije, a kao da lebdi nad liticom. Ambis je pred nama. Poezije i lirike, samo negde… Ponegde, među nama. Zle misli su se uvukle u ljude. Haraju. Uništavaju moral. Duše se od njih plaše. Zato nam nikada nisu bile važnije brižne reči i toplina milih osećanja. Imamo li ih sačuvanih u nama?

Ne znam kako je živela Sapfo, kakva su bila njena verovanja i da li su naši preci Pelazgi imali uticaja na njene spoznaje i znanja. Istina je, šta god drugi o njoj mislili i propovedali, da je ona postala mitska i istorijska ličnost stoga što je pisala ljubavnu poeziju rečima iz srca i one su joj pomogle da se priča o njoj i njenom stvaralaštvu prenosi do dan danas. Nije njena krivica što su njeno rodno ostrvo bogomrsci pretvorili u mesto razvratnog hodočašća, a od imena mu napravili zlo koje bi grehom da vlada. Kao vetrom raznešeno to zlo svetom sada upravlja, a nadvilo se prokletsvom svog semena i nad glavom našeg roda da poganim rečnikom hara.

Ne boj se, moj beli rode. Svetionik je zasvetleo sjajem sunca i po noći i po danu. Svetle godine su pred nama. Setite se starog zavetnog znanja. Iskrenost reči, njihova jednostavnost, vibracija stvaranja, razumljivost traženja i saosećajnost u molitvi su odlike božanske moći u svima nama. Govorom stvaramo nas same i sve okolo nas što jeste i što traje. Menjajte sebe blagim rečima, molitvom i delima koje je sam Bog odredio da radite za vas i za sve nas.

Nisu nama potrebne galamdžije, nametljivci i nerazumnici da bi nas razuverili kako Bog nije u nama nego u njihovim dvorovima od zlata. Nama su potrebne reči onih malobrojnih, od Boga prosvetljenih, ispunjene mirom i ljubavlju koji će nas oterati daleko od vrata Hada.

Postanite pesnici svog života. Zato sami napišite i dodajte ovoj pesmi reči. Želim da čujem stihove vaših poema. Zapevajte glasno da besmrtnost vaskrsne u vama. Sapfo je sa nama. Ljubav će opet da zavlada.

,,Ja nisam Bog,

ipak, mogu da ga vidim u sebi.

Život je ljubav,

naučio me je kako da volim.

Ali sve se mora proć…”

Milan Nikolić Izano

www.izano.rs