SNOVI I SEĆANJA

SNOVI I SEĆANJA

 

Što više tragam po svome životu i pokušavam da objasnim neobjašnjivo, to sve više postajem uveren da ovo putovanje postoji samo u sećanju i da drugog objašnjenja za njega nema. S vremena na vreme zagledam se u trenutak sabijen u vremenu i prostoru i sa molitvom na usnama, muzikom reči i tišinom srca molim te da ne napuštaš moj san. Osećam kako si uronila svojim plavim očima duboko u mene, a ja sam ti pored toga i zamku napravio da se upleteš u niti mojih mrežnjača, tako da isplivati iz mene ne možeš. Osloboditi te ne umem, a možda i ne želim i neću. Udišeš moj dah i hraniš se mojim pesmama, plivaš kroz moje snove, zarobljena si u njima, a vladaš mnome i u navi i na javi. Ljudi me gledaju i vide promene na meni. Objašnjavam ih i oni odlaze zadovoljni igrom mojih reči, a poneko od njih uputi mi blag pogled i osmeh zadovoljstva, dajući mi do znanja da je razumeo ne samo promene na meni, već i one u meni.

Kako da ih sam sebi objasnim? Ne mogu nikako drugačije, već samo sećanjem.

Slike mi lete kroz glavu zamršene u tvoje plave kose koje se igraju na morskom, nežnom vetru dok vučeš po pesku bose noge. Čujem tvoj glas. To more huk svoj iz dubina donosi – snažan je, a opet, lagano mi miluje lice. Ipak, vara me, to je tvoja ruka na kojoj uplašen drhti ljubičasti morski jež kojeg si skinula sa stene i sada mašeš njim ispred moga nosa terajući me da pomirišem na njemu mirise strasti morske pene. Pričaš mi kako su mu bodlje mekane i nežne, čudiš se i ne razumeš zašto ga se ljudi plaše. Vraćaš ga njegovom domu, moleći ga da pozdravi drugarice – morske zvezde. Skidaš sve sa sebe, bacaš se i slamaš staklenu vodu. Prskaš me i izazivaš da krenem za tobom, a bežiš uz vrisku, plašiš se šta će biti sa tobom kada te uhvatim i potopim. U zagrljaju mi maznim glasom govoriš da ti je hladno. Privijaš se uz mene grleći mi ramena snažno, ljubiš me i rukama mi prolaziš kroz kosu. Pokazuješ mi prstićem ka Suncu, žališ se na njega da ti prlji i crveni kožu, a učiš me kako se u vodi pleše kao što na nebu čine galeb i lastavica. Vučem te pod vodu i nestajem u dubinama tvojih očiju i odjednom ležim na krevetu u svojoj sobi zagledan u tavanicu. Svađam se sa snom i sećanjem, ne znam ko te od njih dvoje više voli. Zadržavam ih oboje, dragi su mi jer bez njih moj put bi bio pust, a ovako znam zašto te volim.

Milan Nikolić Izano – iz knjige “Dnevnik duše”

izano.rs