VINČANKA, TRAČANKA, BALKANKA – ŽENA MUZA

VINČANKA, TRAČANKA, BALKANKA – ŽENA MUZA

 

Znate li koliko je danas devojaka na ovim prostorima Helmskog poluostrva sa običnim imenima, ali posebnog porekla? Mnogo ih je! Verujte mi da je sada njihov broj kudikamo veći od svih nekadašnjih, prošlovekovnih muza. Onih devet antičkih arhetipskih su davno prevaziđene. Brzina životnih promena je udesetostručila raznovrsnost ponude za idealizovanje ženske senzualnosti. Ipak, pored svega ponuđenog, najveći uspeh odlazeće civilizacije je opstanak žena – dama. One su vam najbolji dokaz da je i u ovom našem napaćenom rodu ostala još uvek po koja trunka mudrosti. Mada, u ovom iskrivljenom vremenu sebičnosti, ta osobina koja čoveka vodi ka produhovljenju se retko kad pojavljuje i to jedino u oblicima sporadičnih iskri svetlosti kod pojedinaca.

Jadan i nemoćan je onaj koji je umislio kako je svu svoju mudrost skupio u svom umu. Istina je da čovek svoju mudrost skuplja i u srcu osobe koju voli. Imati muzu znači posedovati mogućnost da se udiše dah koji daje snagu duši da korača ka besmrtnosti i beskonačnosti. Neprihvatanje postojanja besmrtnosti je isto kao i nepoštovanje prema umetnosti. Biti vitez i pesnik je za muškarce uzvišena čast koja se pruža svima, ali nju prihvata malo njih. Ne zbog toga što se ne želi, već zbog toga što se požuri ka cilju, a usput se, zbog brzopletosti, naivnosti i gordosti, na onu pored sebe zaboravi.

Jelena Dejanović – sasvim obično ime za devojku carskog roda i za ženu Muzu koja je sebe i druge ugradila u večnost.

“…Ona je, naime, po narodnosti bila Tračanka. Tračani su, pak, narod koji je star i koji se računa u najveće narode na svetu, ne samo zato što s ove strane Dunava dopire do Crnog mora sve do Italije, nego zato što preko Dunava čak do tamošnjeg okeana, i čak do kopna koje je gotovo nenaseljeno zbog hladnoće, živi ista po jeziku sa ovima ovde narodnost. A i ona je mnogobrojna, i štaviše, od ovoga je ogranka na ovoj strani Dunava kudikamo brojnija. Pa nije li loš, još od starine taj trački narod, nego je hrabar i duhom ne neobrazovan. Tako je, na primer, Emvoli, koji je kod Atinjana zaveo elevsinske svetkovine za sticanje besmrtnosti duše bio Tračanin, a veli se da su i hor Muza Grci naučili obožavati od Tračana. Narod, pak, koji se klanja Muzama, nije neuk ni neprosvećen. Niti je onaj narod koji veruje u besmrtnost duše ljudske, prostački soj. Eto od tog je naroda bio otac carice koja je sad promenila svetom…”

Deo govora Georgija Gemistosa Pletona, jednog od najobrazovanijih ljudi svoga vremena, na sahrani carice-majke Jelene Paleolog Dejanović Dragaš.

Ostati neudata do dvadeset i pete godine, bio je veliki uspeh za devojku u četrnaestom veku. Neko će reći da je ovo veoma smešna i neozbiljna izjava. Međutim, kada se sazna iz istorijskih spisa, kako je ta devojka bistrinu uma sticala odrastajući pokraj svoje bake Teodore, rođene sestre silnog cara Dušana, onda je sasvim prihvatljiva činjenica da je kao udata žena provela šest decenija na imperatorskom prestolu Istočnog Rimskog carstva. Učiti sa strpljenjem je odlika slavnih ličnosti. Tek kada drugi prepoznaju tu osobnu karakteristiku i zapečate je božanskim znamenjem u monaško ime – Ipomonija, onda verovanja Tračana kako se besmrtnost duše stiče stvaralaštvom, ljubavlju i žrtvovanjem, postaju sasvim razumljiva.

Carica Jelena je izrodila desetoro dece. Većina njih je pomrla pre nje. Živela je uz tri cara. Supruga Manojla i sinove Jovana i Konstantina. Dvadeset i pet godina je bila udovica, ali njen ugled i njena moć su bili neprikosnoveni na dvoru. Sahranjena je uz voljenog supruga, visoko nad morem, u seni zlatnih kupola manastira Pantokratora. Danas se njene mošti čuvaju u manastiru Svetog Patapija u Lutrakiju na Peloponezu. Uglavnom, zaboravljena je od svoga roda, a ipak, svojim životom i vrlinama svakako je zaslužila da čuvamo sećanja na nju kao Sveticu ženstvenosti zemlje i neba. Patnjom je platila svoju dugovečnost, ali je naučila lekciju kako se dostiže za života večnost.

Besmrtnost se ne uliva u ljude, već izvire iz njihovih kristalizovanih duša.

Da li ste ikada postavili sami sebi pitanje jesu li verovanja Tračana ili još starijih Vinčanaca ostala urezana u nama? Možemo li opet svi mi prodisati dahom s kojim se obnavlja duh?

Nedostojno je optuživati bilo koga, a još nečovečnije je ogrešiti se i prekoriti napaćen narod što je zaboravio svoju prošlost. Mada, naša kolektivna krivica je u tome što smo sva stara predanja proglasili za babske priče i što danas malo ko ima stpljenje da sasluša starce i nauči ponešto od njihovih prikupljenih iskustava i saznanja.

Jasno nam je sve ono što sa sobom ne povlači ličnu odgovornost. Najlakše je ne pronaći ni nju, niti krivca. Vreme je ono što je krivo, a i prostor je kriv. Da, sve ovo oko nas je obična laž jer ništa nije onakvo kakvo bismo hteli da jeste za nas. Laž je da su Vinčanci živeli u ranoneolitskom dobu, iako su znali za bronzu hiljadu godina pre bronzanog doba. Laž je da su svi oni pobijeni najezdom divljih ratničkih hordi sa zapada. Laž je da nisu živeli na obalama Panonskog mora. Laž je da je to more bilo mirno i da je njegov mir ugušio sve ratničke pokliče skoro dve hiljade godina u nekoj drevnoj civilizaciji duhovnog razvoja, davno pre našeg začeća i rođenja. Laž je da su Tračani jahali konje i pili vino samo u svoje vreme, a nikako i vekovima ranije. Ili pak, ako je sve laž, možda žive i sada i da će se tek radovati životu još nekoliko vekova i nakon nas. Laž je da su im šlemovi bili od bronze i srebra, a ne i od čelika i zlata. Laž je da nisu spaljivali konje sa mrtvim telima jahača. Laž je da kada mačevi sudbine jednom zarđaju, ne mogu nikada više da obnove svoj sjaj.

Niko više uistinu ne zna šta je istina, a šta je laž. Zarđali smo. Došlo je vreme da izglancamo bronzu. Da ona u nama i na nama zasija bojom zlata.

Juče sam video ljude čije oči sijaju. Lako sam u njima prepoznao jahače plamena Vodonošine ere. U svojim zlatnim srcima ljubavnim osećanjima glancaju duše. Tu su smestili svoje muze; boginje poezije, umetnosti i nauke. Dive se životu. Svaki dan i od mlađih uče. Slušaju starije, ali i druge ljude. Imaju strpljenja. Znaju da vole. Neguju vrline. Mislima i maštom materijalizuju novi svet.

Neka ih. Neka rade za sve nas. Pomozimo im, a mojoj malenkosti dozvolite da sam pronađem svoju mudrost u njenom srcu.

Znate li koliko postoji za mene devojaka sa posebnim imenom i posebnim poreklom?

Jedna.

Milan Nikolić Izano

priča iz nove knjige ”Dah bronzane Tračanke”

izano.rs